Iako prelazni rok još  nije ni počeo, jasno je da je početkom novembra 2021.godine MKK Spartak dobio najveće pojačanje. Subotičani su nanizali 16 vezanih pobeda, protivnike su pobeđivali sa prosečnom razlikom od 20 poena i tako se posle tri teške sezone vratili u Prvu ligu, tamo gde i pripadaju.

U  razgovoru sa Srećkom Sekulovićem bavili smo i prošlošću, kao i sadašnjim trenutkom kluba.

Sekulović se u mladosti bavio planinarenjem. U orijentiringu je osvojio treće mesto na pionirskom prvenstvu SFRJ.

Košarkom se bavi u Hajduku iz Kule, gde je u seniorskoj ekipi  prvi strelac tima kao junior. Dobija ponude od Vrbasa, Vojvodine i Spartaka kao najslabije rangiranog, i prihvata istu.

„To leto smo bili na pripremama sa reprezentacijom Vojvodine na Visu. U sastavu su bili i članovi Spartaka Velimir Aradski, Dragoslav Čamprag i Miroslav Jarić. Trener je bio Luka Gavrilović koji je zaslužan za moj dolazak u Suboticu. Dopao mi se koncept podmlađivanja ekipe i mogu da kažem da nisam pogrešio“.

Na Kipru za koji ga vežu lepe uspomene (rođenje ćerke) je Sekulović igrao tri sezone. Tada su u ekipi mogla igrati samo dva stranca. „Bio sam prvi strelac lige, u ligi su igrali amerikanci, bugarski reprezentativci Vezenkov i Cenov, naši (Raca). Na jednoj kućnoj žurci klupski kolega Amerikanac me je videvši kikiriki na stolu upitao kako se kaže na srpskom. Kada sam mu rekao čovek je umirao od smeha narednih šest meseci.

U Mađarskoj je proveo najveći deo karijere:

„Sombathelj mi je ostao u najlepšoj uspomeni. Proveo sam tamo osam sezona. Osvojio titulu, prvu u istoriji kluba sa možda ne najjačom ekipom. Igrali smo još dva puta u finalu i tri puta u finalu kupa za čim ostaje žal što ga nisam osvojio. Prošle sezone u Segedinu treće mesto  sa najmanjim budžetom u  ligi. Bilo je i borbe za opstanak, sa Jasberenjom, kojeg su svi otpisali, čak nismo ni plej aut igrali, a bilo je  1-11 kad sam došao. Volim Mađarsku, i jezik sam naučio, imam puno prijatelja tamo, planirao sam da ostanem do penzije, ali nisam mogao da odbijem MKK Spartak“.

Od 33 godine ste u trenerskim vodama.

„Kad sam bio igrač nikad nisam nisam pomislio da budem trener. Međutim, to leto kada sam igrao u Niređhazi bio sam u Subotici i sreo se sa pokojnim Petrom Vucelićem i Emilom Čabarkapom koji su mi ponudili da budem trener juniora (KK Sastex), jer je dotadašnji trener Ferika Adamko otišao u Mađarsku. Dugo sam se lomio, nisam osećao da treba da budem trener, ali sam ipak prelomio. Ćerka je trebala da krene u školu. Ubrzo se ukazala prilika da vodim prvi tim, obzirom da je Slobodan Lukić podneo ostavku posle četiri kola. S njim sam sarađivao dve godine, puno sam naučio od njega. Uprava mi je dala da kao v.d. vodim ekipu nedelju dana dok ne nađu drugog trenera. Ipak su izabrali mene. Mnogi su mi govorili da nije pametno da uzmem ekipu jer je bila minus faza. Te sezone smo ostali u ligi, i to posle devet uzastopnih poraza u prvom delu prvenstva“.

Radili ste kao trener u Mađarskoj, Rumuniji, igrali na Kipru. Ima li razlike u odnosu na Srbiju?

 

„U SFRJ i posle u SRJ su bili dobri ugovori za igrače i trenere. Posle je došlo da ne budem grub do raznih prevara, neisplaćenih plata, igrači i treneri su bili socijalni slučajevi. Za to vreme u Mađarskoj i Rumuniji  država je mnogo pomagala košarku. Sada je i ovde bolje što me raduje. Svi govore o smanjenju broja stranaca u KLS što se slažem,  ali se malo govori o tome kako su ovde živeli igrači treneri sa 200-300 evra koje nekada nisu ni dobijali, to je trajalo godinama…

„Značajna je razlika u pogledu publike ovde i u Mađarskoj. Tamo je npr. Sombathelj imao 1600 pretplatnih karata, hale su uvek pune, dobra atmosfera. Osim toga tamo nema navijačkih grupa koje prave nerede, sve se bazira na porodičnoj zabavi., dolaze porodice sa decom. Prave se razni programi kako bi bilo zabavno svima“.

Košarka se u poslednjih dvadeset godina dosta promenila.

„Sada kad gledam utakmice iz tog perioda, deluje nekako sporo, zastarelo. Košarka ima evoluciju, danas se forsira brza igra, jednostavna, traži se igra 2:2 (pikenrol) i da visoki igrači mogu da pogode za tri poena. Ima dosta uticaja NBA, otvara se u širinu, prazni se strana da se igra 1:1 ili 2:2, a kvalitet  zavisi od fonda igrača kojim se raspolaže“.

Imate specifičan način vođenja ekipe, naročito u tajm autima.

„Ne volim da koristim tablu.Mogu da nacrtam kad direktno hoću da pokažem nešto, ali ako jednom nacrtam to ćemo igrati samo jednom., više nijednom. To je neki trend mlađih trenera koji su još neiskusni. Teoretski znaju sve, ali praktično slabo“.

Ponovo je kao i te famozne sezone 1997/98 došao da vadi „kestenje iz vatre“.

„Vrhunski uslovi ne samo za ovaj rang, nego i za KLS. Igrači su hteli, ali nije išlo. Imam iskustva u ovakvim situacijama. Cilj je bio da igramo kao ekipa, brzu košarku sa puno kontranapada, da lomimo protivnike, da ne pravimo filozofiju od igre, da igrači uživaju na treninzima, da im to ne bude opterećenje. Uspeli smo da dovedemo kondicionog trenera po mojoj želji, unapredili smo i rad sa pomoćnim trenerima“.

Na debiju protiv Napretka iz Kruševca bili ste zadovoljni samo rezultatom.

„Bilo je bitno da se promeni pristup. Najgore je kad dođeš na pola sezone, imaš malo vremena da nešto promeniš. Sa odnosom igrača prema igri sam bio razočaran, energija je bila loša. Stil igre mi se nije dopadao. To se ponovilo i protiv Džokera u kupu. Ne menjam odmah igrače, svakom ću dati šansu do kraja, onda ćemo sesti i podvući crvenu liniju i reći to je to…. Ovde nema sentimentalnosti. Moraš da se boriš za klub jer si plaćen. Moraju se znati obaveze i dužnosti. Da igrači žive za košarku, da osećaju klub“.

O igračkom kadru.

„Kada sam preuzeo ekipu tačno sam znao šta mi treba. Bilo je reči da dovedemo igrače na pozicije 4 i 5, jer smo tu bili tanki, imali smo samo Prlju i Vanju. Međutim kako je rok za dovođenje bio 23. decembar, nismo našli adekvatno rešenje. Verovao sam ovim momcima. Probali smo da igramo i sa nižom postavom gde će Žika (Danilović) biti 5, a Dodić 4. Imali smo sve opcije spremne, oslonili smo se na dobar rad i motivaciju“.

Devet igrača je iznelo teret prvenstva.

„Barna je veliki talenat. Treba ga još sačekati, nije još sazreo kao igrač, fenomenalno trenira, posvećen je i voli Spartak. Ima još dosta da radi, da ispravlja. Zadovoljan sam napretkom pojedinih igrača. Dodić je takođe strašan talenat, Vanja Gazibegović je najviše napredovao, postao je dominantan centar. Obojica moraju još dosta da rade. Sokolović i Jugović – su standard, Prlja to je ono što smo očekivali od njega. Dmitrović je u jednom trenutku pokazao vidan napredak, pa je stao. Da li zbog mogućnosti ili… to treba da se vidi. Odlično radi, videćemo…Naterao sam ih da daju najbolje od sebe“.

Izbor igrača

„Veoma je važno je da igrač bude skorer, ne mora da bude ekstreman koš igrač, ali da može da pogodi koš, treba da oseća igru, a najbitnije je da je karakter. Loš karakter može da pokvari sve. Može da bude vrhunski igrač, ali ako je loš karakter onda je to kao „kukolj u žitu“.

Loša praksa

„Kod nas se već duže vreme ukorenila praksa da sezona završava u aprilu i da tamo do avgusta ne treba ništa da se radi. Vrhunski rad preko cele godine je osnov za uspeh. Da igrači ne dolaze podgojeni pa da nam treba mesec dana da im skinemo kilažu. Tada su veće šanse i za povrede, uostalom nismo mi fitnes treneri“ – jasan je na kraju razgovora trener Sekulović.