NALIČJE LOPTE: Subotički nokturno
Trljao sam oči u neverici gledajući na televiziji utakmicu Spartak – Zlatibor. Režiser prenosa je svaku priliku koristio da emituje kadrove iz prepunog gledališta, lica ljudi od 7 do 77 godina. Većina je sedela, ostali su stajali na mostovima između tribina, izgledalo je da će poleteti sa pasarela dvorane u Dudovoj šumi, originalno i neobično arhitektonski rešene. Čak 3.000 gledalaca tiskalo se u njoj, KLS to ne pamti, ni Subotica u 21. veku.
Boban Jaramazović se prošle godine prihvatio Spartaka, pomaže mu organizaciono Darko Papac saigrač iz zlatnih devedesetih košarke na severu Bačke. Obojica Subotičani, ostali iz tog tima Stojan Ivković, Dejan Koturović, Dejan Mišković, Vojkan Benčić, Blagoje Ivić, Dragan Aleksić…stizali su sa raznih strana…Vodio ih je Goran Miljković Finac, trener i učitelj, u smislu posvećenosti, brige i ljubavi otac tom timu. Doktor je bio onda i sada je Mića Vidanović. Bolje i uspešnije ekipe od te Spartak nije imao. Sekretar je bio Petar Vucelić, dobri, plemeniti čovek za sve koji su ga upoznali. Put im je utrla generacija Miletina, Vukovića, Prćića, Horvata…ali oni su za razliku od naslednika igrali samo u Drugoj ligi SFRJ.
Spartak je 1991. admistrativno ušao u Prvu ligu koju su napustili klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Na startu je pobedio Bosnu, postao hit JUBA lige. Bio sam novinar Tempa i krenuo sam u Suboticu da napravim reportažu o Plavim golubovima. Putovao sam rasklimatanim Jugom sa Fincem koji mi je pričao priče. Ušli smo kroz otvoreni prozor u službene prostorije. Padala je kiša, bio je oktobar, SFRJ se raspadala u krvi i pepelu, bile su mobilizacije, sumorno vreme, atmosfera …kao u romanima Danila Kiša. Uveče su lokali bili prazni, ali Subotica je svetlela, nije bilo mračno kao u drugim gradovima. Subotica Ljubiše Ristića i Radeta Šerbedžije i njihovog KPGT, nisu oni slučajno izabrali pogranični grad na severu Srbije za scensko delovanje. Subotica je imala mnogo toga, pre svega taj duh multikulturalizma u kojem su se svi dobro osećali, a ne samo neki.
Finac me je vodio u kafane rvačkih legendi Sretena Damjanovića i Refika Memiševića Braleta, u kafić stonoteniskog asa Zorana Kalinića, bili smo na hokejaškom terenu da vidimo Čabu Ladockog…Išli smo u Sinagogu, Gradsku kuću, Pozorište, restoran Nepker…Međutim, Subotica je imala košarku, prvi put u Prvoj ligi. Svi putevi vodili su u Dudovu šumu na utakmice tima koji je kasnije dva puta bio u polufinalu prvenstva Jugoslavije i jednom igrao finale Kupa, za Spartak zlatnih devedesetih.
Kad nije u Prvoj ligi – Spartak i Subotica svima nedostaju.
Boban Jaramazović je uspešan poslovni čovek i bivši igrač koji savršeno dobro zna da od košarke neće uvećati imetak. Kao što sluti da mu nigde neće biti toplije nego u Spartaku, u kojem je proveo najlepše godine. Ta sinteza njegovih finansijskih i organizacionih mogućnosti i sećanja na prohujale dane obnovila je vreme u kojem je Spartak opet postao potreba Subotičana.
Izvor: СПОРТСКИ ЖУРНАЛ
Piše: Predrag Miljuš
